O kifozi kao deformitetu kičme govorimo onda kada konveksitet (odnosno ispupčenost u grudnom delu kičme prema nazad) prelazi fiziološke granice, a to je kifoza od 20 do 35 stepeni. Naime, grudna tj. krivina u torakalnom delu kičme okrenuta unazad u sagitalnoj ravni naziva se fiziološkom ili normalnom kifozom. Veličina ugla kifotične krivine meri se stepenima metodom po Cobbu i to na profilnom RTG snimku u stojećem stavu.
Inače naša kičma ima svoje normalne, fiziološke krivine koje joj omogućavaju 17 puta veće opterećenje. Pri rođenju deteta, cela kičma je ravna ili lagano konkavna prema napred od occipituma do sacruma. Kada dete počne da podiže glavu (3. mesec), razvija se vratna lordoza, a početkom hoda deteta i nagibom karlice razvija se lumbalna lordoza, i torakalna kifoza, pa kičma odraslog čoveka ima fiziološku (normalnu), vratnu lordozu, torakalnu kifozu, lumbalnu lordozu i sakralnu kifozu. Stabilnost ovih sagitalnih krivina kičme određuju koštane, ligamentarne i mišićne strukture, čijim se međusobnim usklađenim delovanjem održavaju fiziološke krivine kičme. Mišići svojim delovanjem mogu privremeno menjati položaj kičme u prostoru, koji je međutim predodređen koštano ligamentarnim strukturama. Pogotovo je normalna grudna krivina predodređena u prvom redu koštano ligamentarnim strukturama. Zato je grudna krivina mnogo rigidnija (tvrđa) od vratne i lumbalne lordoze.
Za biomehaniku grudne kifoze bitno je znati da zadnji elementi podnose tenzione (napetost) sile, dok se prednji elementi nalaze pod kompresijom (pritiskom) i predstavljaju potporni stub grudne kičme. Povećanje torakalne krivine može nastati zbog oštećenja prednjeg nosećeg stuba što su bilo koje promene na telu grudnih pršljenova ili oštećenja zadnjeg suspenzijskog (podržavajućeg) aparata.
Za progresiju grudne kifoze značajna su tri faktora: veličina i trajanje opterećenja kičme (recimo telesna težina), veličina ugla u svakom određenom trenutku, asimetrično opterećenje na ploče rasta deteta, naime pojačanjem kifoze (recimo kod lošeg držanja) povećava se opterećenje prednjeg dela pršljena i dolazi do jačeg rasta zadnjeg dela trupa, što pojaćava kifozu i tako se krug patološkog zbivanja zatvara.
U odnosu na kliničku sliku kifoze mogu biti funkcionalne i strukturalne.
Funkcionalne ili posturalne kifoze ili kifotično (pogureno) držanje, ne pripada pravim strukturalnim deformitetima kičme, radi se o anomaliji držanja tela koja je fleksibilna, labava, i koja se promenom položaja tela ili voljnom kontrakcijom mišića može korigovati. Deca sa kifotičnim držanjem imaju obično umereno naglašenu torakalnu kifozu i pojačanu lumbalnu lordozu. Kod devojčica su ove deformacije češće posebno u pubertetu kada se razvijaju grudi. Loše držanje se tokom rasta često spontano ili uz korektivne vežbe koriguje. Međutim jedan deo se u pubertetu strukturalizuje i ostaje fiksiran na kraju rasta. Kod ovih osoba ramena su povijena napred, nalazimo protruziju glave, simetričan paravertebralni gibozitet u grudnom delu, naglašenu lumbalnu lordozu. Sa kifozom nastaje smanjena pokretljivost malih zglobova kičme uz pojavu bola kod izvođenja pokreta. Javlja se zamor kod dužeg sedenja i stajanja. Inače tegobe se javljaju obično u onom životnom periodu, koji od ovih osoba traži veće opterećenje, recimo studije ili početak rada.
Kod pacijenata sa tegobama, nakon objektivnog pregleda, uvida u RTG snimke i po potrebi laboratorije, pacijent se uključuje u fizikalni tretman. Kiropraktikom se radi deliberacija intervertebralnih zglobova, akupresurom smanjuje spazam muskulature; zatim korisne efekte daje intermitentna trakcija koja separira pršljenska tela, deluje relaksantno na ligamente i mišiće uz korišćenje fizikalnih procedura zavisno od kliničkog nalaza. Mehano procedure, kiropraktika i intermitentna trakcija su ovde terapija izbora i način da se “popravi“ narušena biomehanika. Nakon ove korekcije neophodno je ojačati mišiće (ekstenzore kičme) i održati postignuto stanje.
